Sabiranje tuge
Sedim i razmišljam...sve moje ljubavne veze su propale,sva ljubav se ugasila,i apsolutno ništa nisam naučila iz tih patnji,iz svih prolivenih suza. Samo sam ih istrošila! Mislim da čovek rođenjem dobija količinu suza i smeha koje troši tokom života,suze sam već istrošila,a čini mi se i smeh. Ranije me usrećivala čak i komična reklama na tv-u,pa sam se slatko smejala,a kako je vreme prolazilo,sve ređe i ređe se iskreno smejem,a isto tako i plačem. Danas sam više puta osetila neku teskobu,pokušala sam da zaplačem,ali ništa. Baš ništa! To mi je najgore,čoveku je potrebno da isprazni dušu,da se olakša...nekada. Za mene izgleda ne postoji način za olakšanje,mislim da sam ja svoje suze istrošila. I da,čudno mi je to kada pomislim ili izjavim nekome kako ja nikada ne plačem,čudno je,a isto tako i bolno! Odgovor mojih prijatelja je,pa to je super! Ne dragi moji,to nikako ne valja,niti se smejem niti plačem,postajem bezlična.Još malo pa ću svoj lik viđati na nekoj igračkici,pa da,to zapravo i postajem. Igračkica,sa nekim blagim osmehom,jer to tako treba i bez trunke tuge u očima. Da li ću ikada ponovo zaplakati iskreno!? Da li ću? Iskreno se nadam da je odgovor potvrdan! I sada dok ovo pišem,tako bih zaplakala! Teško mi je! Teško mi je da se borim sa svim situacijama koje me okružuju! Pa,zar nisam običan čovek koji živi svoj život,radi,voli! Da,baš jesam,ali sa svim mogućim nedaćama. Ljubavnim,novčanim,porodičnim...Aha,sada će svi reći,aaa pa i nama je tako. Jeste dragi moji,ali kako kažu svakome je svoja muka najteža. Imala sam divnog dečka,prva ljubav. Uh,monogo me je voleo,vršnjaci smo. Tri godine smo proveli zajedno,sada kada pomislim na to,uf pa tri godine je period i to divan. E,njega sam ja ostavila,a svakog sledećeg...Glupo je reći,bolje da nisam ni upoznala. Jedan mi je upropastio dve godine života,drugi godinu,a ovaj treći još traje i lepo je,ali i on će mi upropastiti ove dve,tri i ko zna koliko godina života. Valjda onoliko koliko god ne budem brinula za sebe. Sa njim mi je sve frustrirajuće,jednog dana se osećam kao najvoljenija žena na planeti,a već sledećeg tako mizerno i jadno...Ne uzvrati mi čak ni poziv. A pa da,kaže..dolazim da te vidim,(ne mogu suzdržati moj karakterističan ciničan smeh)i onda...puf,ni na poziv ne odgovori,bar da me slaže onako kako ume i izmisli tako dobar,čvrst razlog svog nedolaska. Ranije sam padala u tugi zbog toga,osećala nervozu,a sada to mi je neko standardno stanje,navika. Kao kada svako veče legnem na desni bok,pa onda na levi kada rešim da zaspim. E to je taj standard za nas dvoje,zapravo mene. Ja sam ta koja to sve proguta i prećuti i opet sutra nastavim da ga volim i cvrkućem na telefon kao da se ništa nije desilo. On,pa i on tako isto radi,samo ima jedna mala,mala razlika,on večeras ne spava sam. Neću ni ja spavati,zapravo,neću oka sklopiti jer sam sama.